Uncategorized

Nekad me uhvati čudan osjećaj kad razmišljam o vremenu. Moj djed je rođen 1911. godine. Kad to izgovorim, zvuči kao istorija iz knjige, a za mene je to samo djed koji je imao svoje djetinjstvo, svoje strahove, svoje snove. A onda shvatim da je njegova prababa rođena krajem 1700-ih… i odjednom prošlost više nije daleka. Postane stvarna. Postane nečiji život. Pokušavam zamisliti neku djevojku iz 1600. godine. Možda stoji ispred kuće, drži vodu u rukama, brine hoće li zima biti teška. Možda se smije sa sestrama, možda sanja o nečemu većem iako ne zna kako to izgleda. Ona ne zna da će jednog dana postojati svijet sa svjetlima koja se pale jednim dodirom, glasovima koji putuju kroz vazduh i ljudima koji pričaju preko malih ekrana. Za nju bi 2026. zvučala kao nešto nemoguće. Kao bajka. Ali najčudnije je to što se ona vjerovatno osjećala isto kao ja sada. Imala je svoje brige koje su joj djelovale ogromno, svoje male radosti koje su joj značile sve. Nije osjećala da je “dio prošlosti”. Osjećala je samo svoj trenutak, svoj život, svoje danas. I onda me malo zaboli pomisao da će jednog dana i ovo naše vrijeme biti nečija daleka priča. Da će neko gledati naše slike, naše poruke, naše živote sa istim čuđenjem s kojim mi gledamo stare fotografije. Kao da smo i mi samo prolaznici kroz jednu veliku priču koja traje mnogo duže od nas. Zivimo, smijemo se, brinemo, planiramo… a ne primjećujemo da polako postajemo nečija istorija. I ne znam da li je ta misao tužna ili lijepa. Možda oboje. Možda je poenta samo u tome da budemo stvarni dok trajemo. Da volimo ljude oko sebe, da pamtimo male trenutke i da shvatimo da običan dan nije običan. Jer je nekad davno neka djevojka iz 1600. je imala isti osjećaj prolaznosti… a danas je samo tiha uspomena koju niko ne zna.

I jednog dana ćemo i mi biti nečija tiha prošlost.

50+ je vec glasalo

Ostavila sam decka zbog bogatijeg i ne kajem se. Uzivam i trosim novac, vozim luksuzan auto i uzivam. Imala sam priliku- iskoristila je. Pametno devojke birajte

400+ je vec glasalo

Ovde se svi zale pretezno na ponasanje muzeve familije ali ja imam problem sa zeninom. U braku smo tek par meseci a osecam se kao da sam dobio i njih gratis. Dolaze svako malo, cuju se po 20 puta dnevno i za sve sto treba da uradimo ili isplaniramo pita za dozvolu njene. Najgore od svega je sto smo imali par nesuglasica, nista sttasno obicna svadja i ona je svaki put otisla kod njenih da prespava a sledeci dan bi me njen otac zvao i pretio da ne smijem da se ponasam lose prema njoj i da ona nije nezasticena. Sve mi je ovo vise prekipelo i cekam sledeci put da ode, da promenim bravu i kazem njenima eto im je nazad

500+ je vec glasalo

U vezi sam i momak je vrlo posesivan. Ima mi sifru od drustvenih mreza, svako jutro kad treba da idem na posao posaljem mu sta sam obukla i ako se ne slozi sa time obucem nesto drugo, u svakom trenu mu posaljem lokaciju kada mi trazi.. Drugarice me osudjuju jer sam sa njim a meni odgovara da me neko toliko voli i misli na mene u svakom trenutku. Jedino sto je bilo red flag je sto je poslao poznanika da mi pridje i da me muva da bi vidio da li cu uci u pricu mada iako sam ga odbila on se naljutio jer sam mu cak i odgovorila kad mi je prisao, kaze trebala sam da okrenem glavu i ne komuniciram. Tad je bio ljut na mene 10 dana. Ali sve ostalo je savrseno a drugarice nek se pate jer nece naci nikad tako brzinog momka😊

100+ je vec glasalo

Medicinska sam sestra na hirurgiji, radim to godinama od kad sam zavrsila srednju i volim svoj posao. Problem je sto sam od nedavno u vezi i sve je lijepo, pricali smo u braku i daljoj buducnosti. Ali postoji problem, njemu smeta moj posao. Kaze da se tu desava svasta, svaleracija itd pogotovo u nocnim smenama. To je jednim djelom tacno, ima kolega koji su u nekim semama ali nije generalno za sve. Tako gledajuci moze se to desavat na bilo kom poslu samo sto se ovdje pravi problem oko nocnih smjena. Ja ne zelim radit neki drugi posao jer njemu smeta a on stoji do toga da ne moze imat brak i porodicu sa medicinskom sestrom? Ne znam sta da radim

2000+ je vec glasalo

Drugarica od bivse me u svakoj prilici kad bi je vidio imala neke cudne poglede kao da me gleda i sprda mi se u facu. Ova bivsa mi je govorila da umisljam da je ona samo takva prirodno al znao da sam da nije sve cisto tu. Igrom slucaja u teretanu upoznam momka i kroz pricu mi on kaze da se vidja sa jednom zauzetom neobavezno a da ga je s njom spojila zajednicka drugarica. Nista tad nisam skapirao dok negdje nisam naisao na njegov profil (nismo se pratili, jedino smo u teretani pricali onako neobavezno kad se sretnemo) i vidio da ga prati ta drugarica. Uzivo sam ga pitao zna li jer me nesto kopkalo i on se zacudio sto ga pitam. Rekao je to mi je ta drugarica koja me spojila sa onom malom sto smo u kombinaciji. Jedva sam se sudrzao da ga ne isprebijam tu ali opet nije on tu kriv, nije je primorao sama je trazila preko te drugarice da nadje nekog sa strane. I to se desava narode moj cuvajte se

100+ je vec glasalo

Pre godinu dana rodila sam blizance i taj period je bio najtezi u mom zivotu. Pored njih, imamo i dete od 4 godine, pa mozete zamisliti koliko je sve bilo haoticno. Bila sam iscrpljena, neispavana i iskreno pomoc mi je bila preko potrebna.Tada je svekrva dosla da zivi sa nama neko vreme kako bi pomogla. Kada se rodilo nase prvo dete, dolazila je povremeno i to mi je zaista znacilo, ali ovaj put je odlucila da ostane stalno. U pocetku sam bila zahvalna jer bez nje ne znam kako bih izdrzala prve mesece sa troje male dece. Sada, godinu dana kasnije, stvari su drugacije. Usli smo u rutinu, deca su porasla, snasla sam se i osecam da konacno mogu funkcionisati kao majka bez stalne pomoci. Problem je sto svekrva nema nameru da ode. Pocela je da uvodi svoja pravila, mesa se u nacin na koji odgajam decu i cesto donosi odluke bez da me pita. Imam osecaj da sam u sopstvenom domu izgubila rec kao roditelj. Pokusala sam da razgovaram sa muzem, ali on smatra da sam nezahvalna. Kaze da mi je pomogla kada niko drugi nije i da nije fer traziti da ode sada kada nam vise nije tesko. Takodje govori da imamo dvosoban stan i dovoljno mesta za sve, pa ne vidi problem u tome da ona ostane. Ja ne sporim da nam je pomogla i zaista sam zahvalna, ali osecam potrebu za privatnoscu, svojim pravilima i prostorom za nasu porodicu. Sve vise imam utisak da se ne radi o privremenoj pomoci nego o njenoj zelji da se trajno useli, a to me plasi jer ne zelim zivot bez granica u sopstvenom domu. Da li sam nezahvalna jer zelim da ponovo imamo svoj porodicni prostor i samostalnost, ili je normalno postaviti granice cak i kada nam je neko mnogo pomogao?

60+ je vec glasalo

Zivim sa momkom i njegovom babom. Roditelji su mu u inostranstvo pa nema niko da je pazi a ona je blizu 80 god. Nekad me toliko nervira njeno prisistvo da se zapitam kolko bi bilo lakse da je nema a onda se kajem sto sam opste pomisila na tako nesto i tako sve u krug. Nije ona losa ali svako ko ima nekog starijeg u kuci zna kolko nekad znaju da budu naporni. On je vise i na poslu pa sam ja skoro sve vreme sama sa njom.. Ne znam evo ubicu se od razmisljanja

1000+ je vec glasalo

Razveden sam već 4 godine i iz prvog braka imam sina koji mi je najvažnija osoba u životu. Trudim se biti prisutan otac koliko god mogu, viđam ga redovno, provodi vikende kod mene i imamo stvarno blizak odnos.

Prije godinu dana upoznao sam djevojku s kojom sam prvi put nakon razvoda osjetio da mogu ponovo voljeti. Sve je bilo lijepo, slagali smo se, planirali putovanja i polako sam počeo razmišljati o ozbiljnoj budućnosti s njom. Međutim, od početka je bila pomalo rezervisana kada je riječ o mom djetetu.

Kada sam predložio da ih upoznam, rekla je da joj treba vrijeme. Poštovao sam to. Ali vrijeme je prolazilo, a ona je i dalje izbjegavala tu temu. Nedavno smo imali ozbiljan razgovor i tada mi je priznala da problem nije samo u njoj, rekla je da njenoj porodici smeta što sam razveden i imam dijete, te da im je rekla da smo se razišli da im ne bi narušavala zdravlje.

To me jako pogodilo. Nisam očekivao da će moje dijete biti prepreka nekome ko tvrdi da me voli. Pokušao sam objasniti da moj sin nije teret nego dio mene i mog života, ali ona je rekla da ne zna da li je spremna na takvu realnost i pritisak svoje porodice, jer oni smatraju da joj treba slobodan momak bez djece.

Sada sam rastrzan. Volim je i znam da nije loša osoba, ali svog sina volim najviše. Ona traži vrijeme da razmisli, a ja se pitam da li uopšte ima smisla čekati nekoga ko ne može prihvatiti najvažniji dio mog života.

Da li je sebično što očekujem da prihvati moje dijete, ili je razumljivo što se ona boji reakcije svoje porodice i odgovornosti koja dolazi s tim?

100+ je vec glasalo

Godinama mi je govorila da nije spremna na brak i decu i da ne zurimo.. Na kraju me ona ostavila zbog neke glupe svadje a posle 4 mjeseca se udala za drugog. Strah me i da pomislim da je bila sa njim i tokom nase veze ali svkako se kidam u sebi i pitam se gde sam pogresio?

100+ je vec glasalo