Bio sam pripravnik tek nekoliko meseci u kancelariji kada sam počeo da primećujem da mi ona nije samo šefica. Bila je četiri godine starija od mene, ali ta razlika se skoro i nije osećala u razgovoru. Imala je sigurnost, iskustvo i neku smirenost koja mene tada još nije krasila. Ja sam tek učio, hvatao konce, pokušavao da se dokažem.
Od početka sam mislio da ima nekih varnica. Bila je bliska sa mnom, više nego sa ostalima. Uvek bi imala strpljenja da mi objasni stvari, da mi pokaže gde grešim, ali bez onog nadmenog tona. Kad bih zapinjao oko nekog zadatka, znala je da kaže da napravimo pauzu i odemo na kafu. Te kafe su mi postale najdraži deo dana. Pričali smo o svemu, ne samo o poslu. Smejala se, opušteno me gledala, nekad bi mi kroz šalu rekla da sam tvrdoglav, ali talentovan.
U tim trenucima bio sam siguran da postoji nešto više od profesionalne ljubaznosti. Govorio sam sebi da samo treba da sačekam pravi trenutak. Da završim pripravnički, da ne budem više “klinac u kancelariji”. Nisam hteo da ispadne neozbiljno niti da joj napravim neprijatnost dok mi je nadređena. Čekao sam pravi trenutak za prvi korak.
A onda je došao kraj pripravničkog. Dobio sam ponudu za posao u drugoj firmi. Bolji uslovi, sigurnija pozicija. Delovalo je kao logičan sledeći korak. Kada sam joj rekao da odlazim, gledala me je mirno, onako kako je uvek gledala kad donosi racionalnu odluku.
Rekla je samo: drago mi je da ideš dalje.
Ništa više. Bez zadrške u glasu, bez nagoveštaja da će joj nedostajati moje prisustvo. Tada mi je nešto u stomaku palo. Shvatio sam da sam možda sve vreme samo ja zamišljao priču koja zapravo nije postojala.
Prošlo je nekoliko meseci otkako sam otišao. Javim joj se ponekad, čisto da pitam kako je i kako ide posao. Odgovori uvek pristojno, kratko i zvanično. Nema više onih dugih poruka, nema spontanosti. Samo profesionalna distanca.
I tu su mi se srušili snovi. Sve ono što sam gradio u glavi dok smo sedeli na kafama, sve zamišljene situacije u kojima joj priznajem šta osećam i ona se nasmeje onim istim osmehom kao u kancelariji. Možda nikada nije bilo ničega. Možda je ona samo bila dobra mentorka, a ja sam u tome video znakove koji nisu postojali.
Nikad joj nisam priznao osećanja. I sad se pitam da li da joj priznam, pa kud puklo.
50+ je vec glasalo